Što ćutiš, ćutiš, Srbine tužni?
Zar misliš da ćutanjem kukavičlukom i udvorničkim ponašanjem možeš izazvati samilost moćnika? A ne misliš šta će svet pomisliti o narodu koji ćuti dok mu otimaju komade otadžbine.
Ako misliš da je Kosmet obično parče zemlje, onda znaj da su Srbi 523 godine u crkvi, u školi, u domu svome, a i na svome polju, u radosti i žalosti, o slavi i svadbi govorili jedni drugima o Kosovu, da bi najzad, posle pet vekova, srpska vojska izbila na Kosovo. Niko nije čestitim i srčanim monasima i još nepoklanim Srbima na Kosovu i Metohiji kazao da Kosovo i Metohija je obično parče zemlje za naš narod.
Zapamti, Kosovo je bilo i ostaće za večita vremena nepresušni duhovni kladenac koji preci ostavište svojim potomcima da ih nadahnjuju snagom i istinom kako bi se uspravni i dostojanstveni održali kroz vekove svoje prošlosti.
(Iz poruke „Pamti Srbine i uspravi se“ Antonija Đurića – pisca i novinara)
(Verujem da 5. februara 2011. godine, najjača grupacija srpskog naroda koja se okupila oko SNS treba da dokaže da će prestati sa ćutanjem, Srbine tužni)