5. Ubistvo turskog ambasadora u Beogradu

Prvi slučaj međunarodnog terorizma kod nas

Harution Kriker Levonian (rođen 1960. godine) i Aleksandar El Bekian (rođen 1962. godine), Jermeni, obojica državljani Republike Liban, optuženi da su na dan 9.3.1983. godine u Beogradu po prethodnom dogovoru i unapred utvrđenom planu lišili života ambasadora Republike Turske u Jugoslaviji Galipa Balkara i pokušali da liše života vozača tog ambasadora Nedžati Kaja, kao saizvršioci počinili krivično delo ubistva predviđeno čl. 47 st. 1 KZ Srbije od kojih jedno u pokušaju u vezi čl. 19 KZ SFRJ.

Prikaz ovog dela uglavnom se bazira isključivo na iskazima samih okrivljenih. Tu nije bilo ništa sporno, počevši od kretanja iz Bejruta pa do izvršenja gore označenih dela. Sud nije prihvatio stav optužnice da je to izvršeno iz bezobzirne osvete, jer je delo izvršeno iz patriotizma i rodoljublja, a tu nema niskih pobuda.

Na osnovu saslušanih brojnih svedoka sud je proglasio krivim opt. Levonijana za izvršeno krivično delo ubistva u pokušaju Brajović Slobodana iz čl. 47 st. 1 KZ SRS u vezi čl. 19 KZ SFRJ.

Isto tako na osnovu saslušanih svedoka i izvedenih brojnih dokaza El Bekian proglašen je krivim za ubistvo studenta Željka Milivojevića iz Inđije. Tu se odvijala velika borba između tužioca i odbrane u vezi ubistva studenta Milivojevića a pogotovo povodom obdukcionog zapisnika sastavljenog od obducenta – zakletog sudskog veštaka, a radi se o projektilu prečnika 7mm a kako je stajalo u tom zapisniku. Sud je prihvatio da je došlo do greške i da je u tom zapisniku pogrešno označen prečnik baze projektila od 7mm iako se radilo o dugoj devetci.

Na dan 9.3.1984. godine, tačno godinu dana posle izvedenog atentata, optuženi su osuđeni na kaznu zatvora u trajanju od po 20 godina.

Po žalbi Vrhovni sud Srbije preinačio je kaznu El Bekianu na 15 godina zatvora.

Ubistvo turskog ambasadora u Beogradu izazvalo je veliki publicitet u jugoslovenskoj, a takođe i u svetskoj javnosti koja je pratila suđenje punih godinu dana.

Činjenica je, da je zadatak zbog koga su u Srbiju došli, bio ispunjen. Ubili su turskog ambasadora i svetska javnost je obaveštena da je to urađeno zbog genocida koji su Turci izvršili nad Jermenskim narodom 1915. godine kada je po njihovom uverenju ubijeno 2 miliona Jermena prilikom proterivanja sa svojih vekovnih teritorija. Njihova borba za slobodu bila je slična borbi srpskog naroda protiv Turaka, te su mogli da računaju i na simpatije našeg naroda.

Međutim, nisu računali da bi prilikom njihove akcije mogli da stradaju naši građani, a to se desilo. Prvo, jedan ugledni građanin je bio teško povređen jer je želeo da onemogući bekstvo jednog od atentatora, dok je jedan mladić u želji da uhvati drugog atentatora bio ubijen.

Jasno je da je to izazvalo ogorčenje našeg naroda. Znači, kao što su bili spremni i da poginu u želji da ostvare svoj zadatak, morali su da računaju da prilikom ostvarivanja tog plana mogu da stradaju i naši građani.

Na taj način su otežali položaj dvojici branilaca.

13.3.1985. godine konačno je stavljena tačka na taj slučaj koji je trajao dve godine.

Zbog istorije treba navesti navesti da je krivičnim većem Okružnog suda u Beogradu predsedavao je sudija Tomica Šekularac, optužbu je zastupao Danilo Nanović, zastupnici oštećenih bili su advokati Branislav Vukadinović i Nebojša Vulić.

U ime odbrane istupali su Prijezda Popović, Srđa Popović, Milan Vujin i Veljko Guberina, koji su se potrudili da našu i svetsku javnost upoznaju da jermenski narod ima pravo da se bori protiv svog uništenja, a što je vekovni cilj turske države.

Predstavnici Udruženja Jermena iz Francuske imali su svoj štab u hotelu Moskva, ali nisu mogli da prisustvuju suđenju jer se ono održavalo u prostorijama KPD Bolnica Beograd.

Ovaj slučaj je detaljno obrađen u mojoj knjizi „Branio sam… 4“ (1995) na 382 stranice.

Promocija moje knjige „Branio sam… 4“ održana je 28.11.1995. godine u kojoj su učestvovali pored branilaca (Milana Vujina i mene) i sudija Vrhovnog suda Srbije Vladimir Danilović i zamenik Republičkog tužioca Srbije Danilo Jovanović, prof. Pravnog fakulteta u Beogradu Živojin Aleksić i predstavnik AK Srbije Slobodan Šoškić. Svi su konstatovali da se knjiga bazirala na verodostojnim sudskim spisima tog slučaja.

Kasnije sam ovaj slučaj objavio i u mojoj knjizi „Svedok istorije“ (2004).